Sa ove strane odlazaka
prostor miriše na prašinu,
tako, da bi se od nje
mogao napraviti hleb
Iskupljujuća je.
Tragovima, iz dosade ponekad naslika lica
jer dugo već nema kraja,
pa nema ni prasaka
iza kojih počeci nekada znaju da sinu.
Ostajanjem osveštano tle.
Ljudima gledam u stope
ne bih li shvatio prošlo vreme,
no, gde ponestane betona, izraste led
i jedino se sećam da je
trenje nekad umelo da spaja
kao sad dokolica.
Sa ove strane odlazaka
govor kiša utešiteljski zna da zazvuči
kada rutina izabere teme.
Ali, ponestane me kada prođu kiše.
Slivnici učine svoje, baš kao i sunce,
popune se u življenju mesta
spremana za vode,
i malo nagnuta ka ruganju
prašina nastavi da diše.
Nikne trava tamo gde su nadanja bila česta.
Poneka zvezda gvirne i danju,
a ja ne umem kao pre, da se popnem na očekivanja
ne bih li video više,
o tome kuda to tajna iz nas ode.
Sa ove strane odlazaka, jutra su jutra
i ničemu početak.
Ivice sati ne režu prostor
u ime novog doba, ovde, tako jasno
i radosti još uvek znaju da nasele skrivanja
na mestima koja ždrelo kazaljki ne zna da proguta.
Vazduh za pevanje, nije kao vazduh za disanje, redak
i nijedno umiranje ovde ne treba zastor.
Sa ove strane odlazaka
sutra ne liči na vreme
a prašina samo podebljava oblik
koji zovemo - kasno.
Dejan Milenković
